Oproštaj

    Greške su neizbežan, možda i neophodan, deo ljudskog života. Ponekad činimo pogrešne stvari svesno, u drugim prilikama činimo ih nesvesno. Ali, nezavisno od toga da li su naše greške velike ili male, uvek nastupi trenutak kada nam je potreban oproštaj - od Boga, od drugih koje smo povredili, čak i od nas samih.

    U ovoj knjizi Šri Činmoj upućuje tragaoca u tajnu Božanskog Oproštaja koji ne samo da može da preobrazi ljudski život, već donosi i nadu i obećanje novog početka.

    Odlomak iz knjige:

Oprosti, bićeš srećan.

Zaboravi, bićeš zadovoljan.

Oprosti i zaboravi,

Večni mir biće tvoj

Iznutra i spolja.

OPROŠTAJ

Oproštaj je moćna božanska sila. Nije lako oprostiti drugim ljudima, Još je teže zaboraviti nesavršenosti drugih. Najteže je uopšte ne primetiti ništa loše kod drugih. Ali, kad mislimo na Boga, postaje nam veoma lako da oprostimo drugim ljudima. Kad se molimo Bogu, postaje nam lako da zaboravimo nedostatke, ograničenja i nesavršenosti drugih. Kad meditiramo na Boga, postaje nam lako da ne primećujemo ništa loše kod drugih.

Mi retko vidimo nesavršenosti u sebi samima, ali zato uvek vidimo nesavršenosti kod drugih ljudi. Šta radimo kad otkrijemo da smo nesavršeni ili da smo učinili nešto loše? Odmah opraštamo sami sebi, ili ignorišemo činjencu da smo pogrešili, ili pak odlučujemo da okrenemo novi list i da to nikada više ne ponovimo.

Ukoliko ne oprostimo drugima kad pogreše, ukoliko gajimo nebožanske misli protiv njih ili želimo da ih kaznimo, nikad nećemo biti istinski zadovoljni. Da bismo zadovoljili same sebe, svoju stvarnost, moramo da oprostimo i drugima. Oproštaj je prosvetljenje. Moramo da osetimo da opraštajući drugima mi prosvetljujemo sami sebe, naše sopstveno prošireno, uvećano Sopstvo.

Šta se dešava ako ne oprostimo? Nabacujemo sebi težak teret na pleća. Ako sam uradio nešto loše, a ne pokušavam da oprostim sebi ili da prosvetlim sebe, gajiću misao da sam pogrešio. I svaki put kad mislim o svom nedelu, samo ću uvećati moj i onako težak teret krivice. Isto tako, ako su mi drugi učinili nepravdu, što više mislim o tome, to teži postaje moj teret srdžbe i ogorčenja. Ja moram da trčim ka svome cilju. Kako da trčim ako nosim nešto teško na leđima? Videću kako svi ostali trče veoma brzo, dok ja jedva mogu da hodam.

Uvek je preporučivo da se oprosti drugima i da se oprosti samom sebi. Opet, potrebno je da znamo ko kome prašta. Kao pojedinac, ja nemam pravo da oprostim drugima, čak ni da oprostim samom sebi. Božansko u meni je ono što me inspiriše da svoju svest uzdignem ka Svetlosti, ka višoj Svetlosti, ka najvišoj Svetlosti. Čin praštanja znači kretanje ka višoj Stvarnosti. A kad dostignemo najvišu Stvarnost, postajemo jedno sa sveprisutnom Stvarnošću. Svi smo mi neodvojivi deo jednog živog organizma. Nisam potpun ako imam samo dve ruke. Trebaju mi takođe i dve noge. Zato moram da prihvatim druge kao da su potpuno moji. Prvo ih prihvatam, a zatim ih preobražavam. A koga to preobražavam, ako ne svoju sopstvenu stvarnost koja se širi?