Đainizam

    U ovoj knjizi Šri Činmoj piše o velikom Učitelju drevne Indije, Mahaviru, jednom od najvećih učitelja djainizma, religije koja i danas ima na hiljade poklonika u Indiji. Đainizam je jedna od najstarijih religija sveta i zasniva se na principima samokontrole i nenasilja. Jedan od najpoznatijih sledbenika đainske doktrine ahimse (nenasilja) bio je Mahatma Gandi.

    Mahavira se rodio i živeo u Indiji, 599 godina pre Hrista i 32 godine pre Bude, a doživeo je duboku starost od 72 godine. Imao je na hiljade učenika iz svih kasta, a osnovao je i monaški red za žene.

    Ova knjiga je dirljiva je priča o Božanskoj Samilosti, nenasilju i poštovanju prema svim živim stvorenjima u prirodi kao o najvećim vrlinama ljudskog bića.

    "Ne znam da li postoji ponovno rođenje ili ne, odnosno život nakon smrti. Ali ako postoji, onda bih voleo da se rodim u Indiji kao đain."

-- Albert Ajnštajn

    Odlomak iz knjige:

Mahavira i učeni pandit

    Vremenom je Mahavira postao veoma poznat. Kada bi besedio, govorio bi na prakritiju, koji je bio jezik naroda. Koristio je jednostavne reči koje narod može da razume. Većina mudraca i pandita tog vremena govorili su sanskrit, koji je bio beskrajno teži.

    Ljudi bi se sjatili da čuju Mahavirine besede. On bi u svakom selu proveo jednu ili dve večeri i potom bi krenuo dalje. Ni na jednom mestu nije ostajao duže od nekoliko noći.

    Jednom prilikom je stigao u neko selo i kao i obično, svi seljani su ostavili svoj posao i okupili se da ga čuju kako govori. U tom selu je živeo jedan vrlo učeni pandit. On je proučavao šastre i bio je vrhunski autoritet za učenja svetih spisa.

    Pandit je primetio da svi nekuda žure, pa je upitao jednu grupu ljudi: "Šta se to zbiva? Da nije došao cirkus ili nešto slično?"

    Ljudi su odgovorili: "Idemo da čujemo Mahaviru. On je potpuno prosvetljen".

    "Šta?" uzviknu pandit. "On nije ništa drugo do drska ništarija! Ja sam pročitao sve svete spise. Nema toga što on može da vam kaže, a što ja ne mogu. Kazniću tog nitkova koji zaluđuje prostodušni narod. Raskrinkaću ga!"

    Rekavši to, pandit se priključio gomili koja je išla ka mestu na kome je Mahavira sedeo u meditaciji. Okupilo se na hiljade ljudi. Mahavira je održao vrlo jednostavan govor. Zamolio ih je da se mole i meditiraju, da imaju više samilosti prema svakoj duši na zemlji i da se odreknu života uživanja.

    Pred kraj svoje besede, Mahavira je počeo da doziva: "Indrabuti, Indrabuti!" Tako se zvao onaj pandit. Mahavira mu je rekao: "Šta ćeš tamo pozadi u gomili? Priđi mi bliže."

    Pandit je bio zapanjen. Upitao je: "Kako si mogao da znaš moje ime? Ja ti ga nisam rekao."

    "Ja znam kako se zoveš", rekao je Mahavira saosećajno. Potom je nastavio svoju besedu. Svi su ga slušali sa oduševljenjem i niko više nije obraćao pažnju na pandita.

    Kada je Mahavira završio, Indrabuti mu se obrati: "Odakle sve to znaš? Jesi li proučavao svete spise?"

    "Ne, sine moj", odgovorio je Mahavira. "Ja znam ove istine zbog svog unutrašnjeg prosvetljenja. Prosvetljenje može da nastupi jedino kroz molitvu i meditaciju. Želim da se svi mole i meditiraju. Ovaj put je za sve."

    "Kako je to moguće?", pobuni se Indrabuti. "Kako mogu monasi i domaćini, muškarci i žene, kako svi oni mogu da slede isti put i zadrže isti nivo?"

    "Svi mogu da slede ovu Istinu", rekao je Mahavira. "Opraštajući svim bićima, gajeći prijateljstvo prema svima, a zlobu ni prema kome, ostvarićeš Istinu."

    Indrabuti oseti toliko ljubavi i samilosti u Mahaviru da postede njegov učenik.