Bog nikad ne spava

Priče za decu ... i odrasle

Naslovna strana, izdavač Metaphysica, Beograd, 2006.

U nastavku biramo za vas par priča iz knjige.

NEMA KUĆA ZA LENJIVCE

            Bio jednom jedan kralj koji je bio dobar, pobožan i nesebičan u svakom pogledu. Osećao se jadno što je za njegovog kraljevanja bilo mnogo, mnogo beskućnika u njegovom kraljevstvu. Zato reče svom prvom ministru: "Moraš da dovedeš sve beskućnike ovde, na dvor, a ja ću videti šta mogu da im ponudim. Svakako ću svakom od njih dati kuću da u njoj živi. Svaki će na kraju dobiti kuću."

            Prvi ministar krenu od sela do sela objavljujući šta je rečeno, pa u naznačeni dan dođe beskrajna gomila beskućnika. Kad kralj vide taj dugi red, on reče: "Kako da dam kuće tolikim ljudima? O Bože, ti si mi dao srce da bih pomagao siromašnima, ali mi nisi dao i sposobnost! Dao sam obećanje i hoću da ga održim, ali kako da to uradim? Jako me je dirnula sudbina tih beskućnika, ali nikad nisam ni sanjao da ih ima toliko u mom kraljevstvu. Šta da radim? Ne mogu da im svima pružim utočište."

            Kralju je bilo jako, jako žao što nije u stanju da održi svoje obećanje. Tad prvi ministar reče: "O, ne, ne, još uvek to možete da uradite."

            "Kako?", upita kralj.

            "Ja ću rešiti Vaš problem", reče prvi ministar.

            "Ako rešiš moj problem", reče kralj, "biću ti večno zahvalan". Prvi ministar reče: "O kralju, slušajte moj plan. Kao što znate, kad imate kuću, morate da je održavate. Ako imate kuću, ne možete sve vreme da spavate. Morate da radite određene kućne poslove ili morate da izađete da kupite hranu ili stvari da opremite sobe. Svi moraju da rade nešto da bi živeli u kući. Zato je najbolje da zatražite da svaki beskućnik uradi nešto sitno. Ja ću im reći da će vrlo brzo svaki od njih dobiti kuću od Vas. Baš pokraj palate nalazi se jedno brdašce. Oni koji hoće kuću, treba samo da se popnu na brdo i siđu s njega. To je sve. A Vama će biti jako drago da vidite koliko ljudi gori od želje da ima kuću."

            Kralj je bio veoma zadovoljan ministrovim predlogom. A opet, istovremeno se osećao jadno. Ako se svi popnu na brdo, opet neće moći da održi svoje obećanje.

            Prvi ministar objasni svoj predlog podanicima – beskućnicima. A onda im reče: "Sad svi idite". Avaj, ostade ih samo deset – dvadeset koji su hteli da se penju uzbrdo! Svi ostali odoše. Kralj je bio naprosto šokiran. Nije mogao da shvati zašto je toliko ljudi otišlo.

            Prvi ministar reče: "O kralju, tim skitnicama nije potrebna kuća. Oni uživaju u lenjosti. Samo deset do dvadeset ljudi koji su ostali žele da žive u kući. Oni će učiniti ono što je potrebno."

            Kralja je ovo potpuno zadovoljilo i ubedilo. Svim ljudima koji su ostali dao je po veliku kuću. Tako je mudri ministar rešio taj problem. Ostali beskućnici su želeli kuće, ali nisu hteli da učine ništa da bi ih zaslužili. Veoma malom broju su kuće bile zaista potrebne i taj mali broj ih je i zaslužio. To su bili oni koji su se popeli na brdo.

RVAČI - UČITELJI

            Bio jednom jedan kralj koji se u mladosti bavio rvanjem i postao sjajan rvač. Kad je stupio na presto, podržavao je rvanje i gimnastiku uopšte. U palati je držao dva izuzetno snažna rvača kojima je dao zadatak da mladiće iz palate podučavaju rvanju. Kralj je bio veoma, veoma srećan što su ti mladići razvijali svoju fizičku snagu.

            Jednog dana, taj kralj pože u posetu jednom drugom kralju i u njegovoj palati vide da domaćin izuzetnu pažnju posvećuje obrazovanju. Na tom dvoru su svi mladići i devojke proučavali mnoštvo raznih predmeta. Kralj reče: "I ja moram da posvetim pažnju obrazovanju". On se posavetova sa svojim prvim ministrom o tome i ministar reče: "Svakako! Obrazovanje je apsolutno neophodno. Hajde da dovedemo nekoliko veoma obrazovanih, učenih ljudi da poučavaju našu decu."

            Kralj reče: "Zapravo, rekli su mi da ova naša dva rvača ne samo da su snažni, već su i izuzetno obrazovani. Oni rano ujutro podučavaju rvanju nekoliko sati, ali su ostatak dana slobodni. Osećam da bi oni trebalo da predaju i druge predmete. Tako ćemo uštedeti novac".

            I tako dva rvača počeše da naizmenično poučavaju omladinu. Njihove časove je pohađao priličan broj učenika. Nakon što je prošlo godinu dana, kralj reče ministru: "Idi i vidi koliko su učenici napredovali."

            Prvi ministar pođe na čas i vide da je učitelj u potpuno drugom svetu. Spavao je i hrkao, sa glavom na katedri. Učenici su se igrali raznih igara. Prvi ministar priđe jednom dečaku i upita ga: "Reci mi, ko je napisao Ramajanu?"

            Učenik reče: "Nisam učinio ništa loše! Samo sam povukao jednu crtu!"

            Ministar upita drugog učenika: "Ko je napisao Ramajanu?"

            Učenik poče da plače: "Nisam ja ništa napisao!"

            Potom ministar upita trećeg učenika: "Ko je napisao Ramajanu?"

            Dete odgovori: "Siguran sam da je neko od nas, ali nisam ja! Nisam ja kriv!"

            Prvi ministar reče: "Vidim koliko ste naučili!" Tad priđe učitelju i prodrma ga. Kad se taj prijan probudio, ministar mu reče: "Šta to radiš? Trebalo bi da učiš ovu decu. Kako to da niko ne zna ko je napisao Ramajanu?"

            Učitelj reče: "Ne znaju? Lažu. Mora da znaju." Tad on nape mišiće i reče: "Siguran sam da je jedan od vas to učinio! Istrešću vam mozak iz glave ako neko ne izađe i ne prizna!"

            Prvi ministar pokunjeno pođe kralju i reče: "O kralju, za čitavu godinu naša deca nisu naučila ništa. Čak ni učitelj ne zna ko je napisao Ramajanu." Kralj reče: "Kako je to moguće? Svi znaju ko je napisao Ramajanu."

            Prvi ministar reče: "Vaše Visočanstvo, ovo samo dokazuje da je za svaku stvar potrebna odgovarajuća osoba da nas pouči. Ta dva rvača znaju sve o rvanju i poučavali su tome veoma dobro. ali oni nemaju pojma o religiji, istoriji, nauci i drugim predmetima."

            Tako je kralj uvideo da mora da angažuje kvalifikovane profesore da uče decu.

Bog nikad ne spava, zadnja korica, Metaphysica, Beograd, 2006.

Izbor: Vandaniya

Prevod: Goran Bojić